doseljavanje srba na balkan i prva drava

8/7/2019 Doseljavanje Srba Na Balkan i Prva Drava

1/11

Doseljavanje Srba na Balkan i prva drava

Varvarski upadi u Istono Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su tokom celog 5. veka.Nauka jo nije pouzdano utvrdila kojem su narodu pripadali ti varvari. Stari izvoripominju Skite, Bugare, Gote. Poetkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527)

prvi put se spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su iveli u stepama severno odua Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527-565) uspenoje ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava gde se jo drao, bar naodreenim takama, stari rimski limes. Kao vizantijski plaenici Anti su ak ratovali iprotiv Gota u Italiji.

Polovinom 6. veka Sklavini su estoko pljakali Vizantiju i u tim pohodima doprli su dosamog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme pojavljuju se i Avari kao novi neprijateljiVizantije. Avarsko-vizantijski petnaestogodinji rat vodio se oko Singidunuma iViminacijuma.

U drugoj polovini 6. veka zajedniki avarsko-sklavinski odredi pljakali su po Trakiji,Makedoniji i ugroavali Solun. Poetkom 7. veka vizantijski izvori belee da je narodSlovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustoioTesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa ak preao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraeni podSolunom, ali su ostali da ive na ovoj teritoriji.

Za vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi (kako je zabeleiocar Konstantin Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala Servija. Avarsko-slovenskinapad na Carigrad 626. godine bio je koban po Avare, jer posle toga izezavaju saistorijske pozornice, a slovenska plemena naseljavaju se i uvruju u unutranjostiVizantije. Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije". Ovo su,

po svoj prilici, poeci slovenskih kneevina.Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na ivotVizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari, nomadi i konjanici,preli su Dunav 680. godine i na teritoriji izmeu Dunava i planine Balkana nametnuli sekao gospodari slovenskom stanovnitvu koje je ivelo u osam plemenskih oblasti.

Stapanje slovenskog i protobugarskog ivlja teklo je brzo, i ini se bez posebnihprepreka. Njihova drava ve u drugoj polovini 8. veka ustremila se na jug, teei da seproiri na slovensko stanovnitvo, koje je ivelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, voen sa promenljivom sreom, ustalio je granicu izmeu ove dve drave.Posle toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i poetkom 9. veka Bugari dolaze udodir sa Srbima.

O najranijem ivotu i dravi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veomamalo se zna. Po pisanju cara Konstantina Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbeumro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk,pa redom arhonti (kneevi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najranijipoznati srpski kneevi: Vieslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir.


2/11

Prema istom izvoru Bugari i Srbi su iveli mirno, pokoravajui se carevima Vizantije, svedok bugarski kan Presijam nije napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine,verovatno izmeu 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "veinu svojevojske". To govori o jaini Vlastimirove drave za koju se zna da je obuhvatala i delove

dananje Hercegovine.Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdrebugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa,ali neuspeno. I on i dvanaest bugarskih velmoa (boljara) pali su u srpsko zarobljenitvo.Srpski vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila jo jaka i kada je drala celu istonujadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneevi, a to sedokazuje time to su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u junoj Italiji.

Krajem 9. veka Srbi su primili hrianstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava

prvih hrianskih svetakih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobiliimena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni roeniizmeu 870. i 874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svojprilici prvi misionari bili su Metodijevi uenici i svetenici arhiepiskopije iz Splita, kojisu upotrebljavali latinski jezik. Izgleda da je hrianstvo najpre primio gornji sloj srpskogdrutva, a da je veina stanovnitva dugo zadrala svoju staru slovensku paganskureligiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodinog praznika "slave" - kodSrba, u stvari izmenjeni oblici starog potovanja predaka (kult predaka). Verovatno je toizmirenje paganskog verovanja i nove hrianske religije sasvim prihvaeno tek za vremesv. Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219.godine.

Dvestagodinja istorija srpske drave (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeleena jeborbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra(Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina).Zaharija (Pribislovljevog sina) i aslava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno suse meale Bugarska i Vizantija.

Uvrivanje, irenje i jaanje srpske drave polovinom 10. veka bilo je delo aslava,tienika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica aslavljeve drave bila jena Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne moe se pouzdano utvrditi da li se istonagranica nalazila na Zapadnoj Moravi. aslav je poginuo u borbi protiv Maara na severusvoje drave oko 950. godine. On je bio poslednji poznati lan najstarije srpske dinastije.

Poetkom 11. veka, posle propasti Samuilove drave, srpske drave Raka, Zahumlje iDuklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je rakiupan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednicipokuavali su da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije,ali nisu uspeli. Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski upan Uro II,Vukanov unuk. Vizantijski car je posle estoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo


3/11

srpskom upanu "dvostruko vei jaram pokornosti nego pre", belei vizantijski hroniar.Uroev naslednik, njegov brat Desa, takoe je pokuavao da se oslobodi vazalskihobaveza prema Vizantiji. U tom cilju nastojao je da obezbedi i pomo ugarskog inemakog vladara, ali ga je upravo to kotalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili iodveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da

je umro u Trebinju i da je sahranjen u manastiru Sv. Petra u Polju.Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put sespominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa rakim upanima.Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, apo odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni svetenici.

U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raki veliki upan, Nemanja je biooblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta savizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Duboicu (oblastoko Leskovca).

Po ve ustaljenom obiaju braa (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjinenamere su bile da postane veliki upan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine.

Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikoupanskog mestaNemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijskepotinjenosti. Uinilo mu se da vizantijsko-mletaki rat 1171.-1172. godine prua za topogodnu priliku. Meutim, rat je sreno okonan po Vizantiju, to je omoguilo caruManojlu I da izvri pohod na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem,odveden je u Carigrad, ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojludo njegove smrti 1180. godine.

Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutranje neprilike to su iskoristili njeniseverni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja poinje irenje svoje drave.Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Sva,Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braa Miroslav i Stracimir pokuali suda osvoje i Dubrovnik. Sukob je zavren potpisivanjem mirovnog ugovora kojim suregulisana pitanja teritorija i trgovine.

Dalje irenje svoje drave Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio jeMetohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Drakovina) s prizrenskom oblau,zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornjii Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj dravi zemlje oko unisa(Zagrlata), Ni, Duboicu, Vranje i Moravu (Binaka Morava). Pod njegovu kontroludola je i teritorija izmeu Zapadne i Velike Morave (Leva, Belica, Lepenica).Nemanjina drava izlazila je na Jadransko more od dananjeg Omia, na severu do Ljea,na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenani navodi da je Nemanja osvojio ivizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen), Velbud (ustendil), itomisk i Stob.Vizantijski car Isak II Aneo je pokuao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nijeuspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujui jaini svoje drave, uspeo da se osamostali i da


4/11

sina Stefana oeni vizantijskom princezom to mu je znatno podiglo ugled. Svojuvladavinu zavrio je dobrovoljnim povlaenjem s vladarskog trona u korist sina Stefana.On se zamonaio i uzeo je monako ime Simeon.

Uspon kraljevstvaU momentu Stefanovog konanog ustolienja na elu srpske drave, poelo je jedno novorazdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji itavog Balkanskog poluostrva.Ruenje Vizantijskog carstva pod naletima krstaa (etvrti krstaki rat) i nastanak vienovih drava na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. CeoBalkan podelio se na dva sveta. Sjedne strane stajale su one drave koje su pripadalevizantijskom duhu (Srbija, Bugarska i dr.). S druge strane nalazile su se nove dravelatinskih krstaa ili male grke drave. Otuda je i proistekla prozapadna politikaStefanova. Najvaniji korak u ovom svom opredeljenju Stefan je uinio kada se 1207. ili1208. oenio po drugi put i to venecijanskom princezom Anom Dandolo.

Njegova prva ena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena su izpolitikih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je Stefan bio nameran dakrene.

Prvi Stefanov pokuaj da od rimskog pape Inoentija III dobije kraljevski venac nijeuspeo. Ali, njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u Rimsvog uenika Metodija koji od pape Honorija III dobija blagoslov za krunisanje. Nasaboru u manastiru ii, Sava je krunisao svoga brata Stefana krunom donetom iz Rima.Te 1217. Stefan je postao prvi srpski kralj, i zato Prvovenani, a Srbija prvi putkraljevina.

Dogaaj koji je imao jo presudniji znaaj od ustolienja Srbije kao kraljevine, bilo jestvaranje srpske autokefalne (samostalne) pravoslavne crkve. Kljunu ulogu u ovojmoda najdalekosenijoj odluci u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanji. Godine 1219.Sava odlazi u Nikeju. Od tamonjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha ManojlaSarantena Haritopula uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske crkve. To jeznailo da srpski arhijereji stiu pravo da potpuno sami biraju svog arhiepiskopa. Prvisrpski arhiepiskop postao je Sava u prolee 1219. godine. Odmah posle toga, Sava jezapoeo veliki posao uvrivanja unutranje i spoljanje organizacije srpske crkve. On jebio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i u duhovnom i u organizacionomsmislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i u dananje vreme.

Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenanog 1228. na srpski presto je doaonjegov stariji sin Radoslav, po izriitoj oevoj volji. Njegova kratka vladavina (1228-1233) bila je ispunjena unutranjim nesporazumima i borbama. Radoslav je bio oenjenkeri Jovana I Anela, epirskog vladara. Verovatno je neoekivani preokret u spoljnjojpolitici Srbije pod novim kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadanjeStefanove drave.


5/11

Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati vizantijsku politiku kralja Radoslava.Nezadovoljstvo srpskih feudalnih gospodara zavrilo se tako to je Radoslav zbaen saprestola. Na njegovo mesto doao je Stefanov mlai sin Vladislav. Radoslav se docnijezamonaio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici.

I ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku. Vladislav jetraio i naao oslonac u Bugarskoj. Oenio se bugarskom princezom Beloslavom, keriJovana II Asena. Ubrzo je i Sava otiao sa mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u iion se povukao ostavljajui svoje mesto ueniku Arseniju. Sava je napustio Srbiju iponovo krenuo na Istok. Obiao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu 14.januara 1236. godine. Uz velike muke i protivljenja svog tasta, Vladislav je uspeo daSavine moti vrati u Srbiju i sahrani ga u kraljevskom manastiru Mileevi idue, 1237.godine.

Vladavina kralja Vladislava trajala je tano deset godina. Oslonjen na Bugarsku,Vladislav je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom Mongola u Ugarsku i

Srbiju, njegova vlast je poela da posre. Jo jedanput je srpska vlastela odredila sudbinuprestola. Ustala je protiv Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast treeg sinaStefana Prvovenanog, Uroa I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uro je na elu srpskekraljevine ostao vie od trideset godina. Za sve to vreme gledao je kako se prilike naBalkanskom poluostrvu iz osnova menjaju. Vizantija je obnovljena 1261, a Ugarska jenaglo poela da izrasta u silu prvog reda. Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bilaje dovoljno velika drava da neposredne opasnosti nije bilo. Uro I je vodio politikukoliko na prvi pogled pomirljivu prema susedima toliko i smiljenu.

U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je granice srpske drave. Naroito suznaajni njegovi odnosi sa Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoravali i ponovouspostavljali. U dva maha Uro je i napadao grad i na taj nain primoravao Dubrovanena potovanje drevnih obaveza prema srpskom vladaru. Uro je bio dovoljno umean dasu ga smatrali prijateljem Nikejskog carstva, mada sam nikejski car nikada nije biosasvim uveren u Uroeve prave namere.

Sredinom trinaestog veka Srbiji je najvea opasnost pretila od Bugarske. Ali, ni taopasnost nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa severa i sa jugozapada, alije posle smrti bugarskog cara Mihaila Asena, polako jenjavao.

Ali, Uro nije na svim stranama bio tako uspean. Njegov najvei promaaj bio je napadna Mavu 1267-1268, kada ga je mavanski gospodar uz pomo ugarskog kralja Bele IVporazio i zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju kraljevinu. Kaoznak pomirenja posle ovog neuspeha, Uroev sin Dragutin oenio se ugarskomprincezom Katalinom, verovatno oko 1270. godine.

Uro je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovane, nainsistiranje venecijanskog duda mir je ponovo uspostavljen. Uroa je zbacio sa prestolanjegov sin Dragutin duboko nezadovoljan oevim nepoverenjem. Dragutin je upornozahtevao vlast u jednoj srpskoj oblasti. Budui da mu otac nikako nije izlazio u susret


6/11

Dragutin je zaratio sa ocen i pobedio ga. Uz majin oprost, postao je srpski kralj 1276.godine. Poraeni otac se zamonaio i umro ve naredne godine. Dragutin nije dugo ostaona vlasti. Pao je nesreno sa konja na Jelai 1282. Ostao je obogaljen. Razoaran i fizikii moralno ubrzo je odstupio sa prestola u korist svog mlaeg brata Milutina. Promena nasrpskom tronu odigrala se na saboru u Deevu.

Najdua vladavina jednog vladara u srpskoj istoriji srednjeg veka bila je upravoMilutinova. On je proveo na tronu bezmalo etrdeset godina (1282-1321).

Na samom poetku, Milutin je doao u sukob sa bratom Dragutinom. I taj sukob trajao jedo kraja trinaestog stolea i preneo se u novi, etrnaesti vek. Nije pouzdano utvren taandatum pomirenja izmeu brae, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne zadugo poslepomirenja, Dragutin je umro ostavljajui svoje oblasti sinu Vladislavu. Milutin je toiskoristio, napao sinovca, pobedio ga, bacio u zatoenitvo i zauzeo Rudnik, rudarskonaselje Lipnik, grad Mavu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoranja odnosaizmeu Milutina i ugarskog kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska prodrla u Srbiju

1319. zauzimajui sve bive Dragutinove posede i prodirui dolinom Kolubare. Ali,ugarski uspesi bili su kratkog daha. U protivudaru Milutin je povratio deo zauzetihzemalja. Tako je u prolee 1320. Karlo Robert ipak uspeo da sauva Mavu pod svojomupravom.

I Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratovao je sa Dubrovanima 1317, ali se ne znapod kojim uslovima je zakljueno primirje. Jedino je sigurno da je Milutin ostao duanoko 4.000 perpera dubrovakim trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlaio sve do1318. kada su Dubrovani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji.

Srpski kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaa koji su, kao katolici, poslualirimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319. godine. Na alost ishod ove akcijeostao je nepoznat, ali je malo verovatno da je imala velikog uspeha. Jo jednom jeMilutin uspeo da se sauva, ovoga puta uz pomo epirskog despota Tome.

Ono to je najvrednije iz dugogodinje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadubinei crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjia nijetoliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetniki trag kao Milutin.

S druge strane, srpska drava koju je za sobom Milutin ostavio posle etrdeset godina naprestolu nije imala onaj unutranji sjaj i trajnost graevina njegovog doba. Istinski usponsrpske drave Nemanjia doie tek sredinom etrnaestog veka.

Stvaranje carstva

Bio je to vek i velianstven i tragian. I trijumfalan i porazan. Nema u prolosti Srbanijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao to je etrnaestostolee.


7/11

Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vremesrednjovekovne drave i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaskana vlast Stefana III Deanskog, preko velianstvenog Duanovog carstva do poraza naMarici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.

Smrt kralja Milutina obeleila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. Njenesu granice bile znatno proirene i prema jugu i prema severu. Ali, unutranje stanje udravi nikako nije bilo sreeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se MilutinovaSrbija stabilizovala i odrala.

Sredinja vlast nije se uvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahteviozbiljno ugroavali interese drave. Ni pitanje o nasleu nije bilo reeno. Stariji sinMilutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logian naslednik, mada je njegov mlai bratKonstantin takoe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da

doe na srpski presto, na osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je poeograanski rat u Srbiji.

Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Deanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike ida se ustolii kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstvasrpskog" (6. januara 1322). Oenio se 1325. godine Marijom Paleolog, keripanhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobuizmeu dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta.Iako je njegova strana poraena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek ijo neke gradove u Makedoniji.

Deanski je ratovao i sa Dubrovakom Republikom na jugozapadu. Krajem treedecenije etrnaestog veka, on je povratio Ston i Peljeac, verovatno i delove Huma.

Ali, srpskoj dravi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila jebugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da doe do ratnog sukoba.

Bitka kod Velbuda 1330. godine izmeu Srba i Bugara bio je taj odluujui sudar.Bugari su do nogu potueni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, navest o porazu Bugara, povukao je svoju vojsku koju je ve bio poslao u pomo Mihailu.

Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj dravi. Srpskavlastela mu je najvie zamerala pomirljiv stav prema Vizantiji i to objanjavala uticajemkraljiinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sinSinia, a ne stariji sin Stefana Deanskog, Duan.

Kraljevi Duan i srpska vlastela u Zeti uveliko su reili da je kucnuo as da se uini krajvladavini Stefanovoj. Njihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za caraproglaen Jovan Aleksandar. Njegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugroavale i dravnegranice i samu dravu. Duan je ubrzo, uz pomo zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga


8/11

savladao i zarobio. Duan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac ivladar umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine.

Stefan Duan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspenijih srpskih vladarasrednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moi i politike i

zavojevake. On je ostvario one snove koje su sanjali Uro I i Milutin. I mnogo vie.Najtaniji opis Duanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojevi u svojoj Istorijisrpskog naroda, pre vie od osamdeset godina, 1908:

"Duboke politike mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvatineposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobreorganizacije, mada sam nije bio dobar organizator".

Duan se ubrzo oenio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujui tombraku odnosi izmeu Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara

Duana.Ve 1331. Dubrovani su sveano doekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije odnjega su dobili itavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.

Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo itavu Makedoniju,gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zakljuenim1334. Srbiji su priznate sve nove granice. Jedino od ega je u ovom trenutku srpski kraljmorao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje najugoistoku. Od 1336. do 1340. Duan je osvojio dobar deo Albanije i proirio teritorijusvoje drave sve do Janjine. Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Duanova Srbija jeobuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, itavu Albaniju i Epir, sve bive oblastiVizantijskog carstva.

Naredne 1346. godine Stefan Duan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroaproglasio je kraljem. Ali, poto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpskisabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio caraDuana.

Ratovanja i osvajanja Duanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojioEtoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Ve 1349. napadnuta je i Bosna, ali Duan nije uspeo daosvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljakao.

Poetkom pete decenije etrnaestog veka Duan se okrenuo prema severu. U sukobu saugarskim vladarem Lajoem osvojio je Mavu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga,Duanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvojMarikoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poraena, to nije ni u kom sluajuzaustavila Duanova osvajanja.

Krajem 1355. izbio je rat izmeu Duana i Mletake republike s jedne strane, i Ugarske i


9/11

Bosne, s druge strane. Ali, tek to je rat poeo, car Duan je iznenada umro (20. decembra1355). Rat se zavrio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).

Verovatno najznaajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz

1349. godine (dopunjen 1354). Duanov zakonik kodifikovao je i pravno uobliio sve onepravne norme i obiaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.

Posle smrti Duanove, Srbija je ula u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u komesu lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeu ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti.Kralj Uro II, sin cara Duana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nijemnogo vremena prolo pre nego to se Duanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plandola je porodica Mrnjavevia i jo nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njihpriznavali su vrhovnu vlast Uroa (Lazar Hrebeljanovi u junoj Srbiji, Vuk Brankovi naKosovu, braa Balii u Zeti, Nikola Altomanovi na Zlatiboru i Rudniku), dok seVukain Mrnjavevi odvojio od Uroa i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za

kralja. Ali, svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urou, sami su brinuli o svojimposedima, jer sam Uro to nije ni mogao, ni umeo.

Tako je Srbija, podeljena i slaba, doekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni iruilaki huk, ve je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jai.

Propast

Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja e, kasnije, vekovimaodluivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da e seOsmanlije zaustaviti tek pod zidinama Bea.

Jedini su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi,krenuli su van granica svojih zemalja da odlunom bitkom preduprede neprestane naleteOsmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noi, izmeu 25. i26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznusrpsku vojsku i potukli je do nogu.

Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosene posledice. Oznaio je poetak propastiSrpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukaina i despota Ugljee Mrnjavevia, nesposobnicar Uro izgubio je oslonac svoje vlasti. Dravu je zahvatilo bezvlae, zemlja jeopustela, zavladala je glad, strah i panika.

Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uro. Njegovom smru ugasilase dinastija Nemanjia. Bio je to kraj Srpskog Carstva.

Dravu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljevi Marko, braa Jovan i KonstantinDejanovii (Dragai), ura Bali, Vuk Brankovi, Nikola Altomanovi, LazarHrebeljanovi i drugi. Jo uvek zvaninog kralja, Marka Mrnjavevia, nijedan srpski


10/11

velika nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on jezajedno s braom u Dragaima, bio primoran da posle Marike bitke postane turski vazal.

Sredite srpske drave se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovia.

Mudrim i dalekovidim dravnikim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugihvelikaa i nametnuo kao naslednik Nemanjia. Veliki ugled je stekao kada je pomiriosrpsku i carigradsku crkvu, ime je srpskom verskom poglavaru konano priznata titulapatrijarha.

Posle pobede nad Nikolom Altomanoviem (1371), u emu mu je pomogao bosanskikralj Tvrtko, knez Lazar je proirio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije,1379. godine, pripojio je i oblast Kueva i Branieva koje su pripadale RadiuBrankoviu. U svom najveem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvoritaJune Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovimaNiem, Kruevcem (prestonica), Uicem i rudarskim sreditima Novim Brdom i

Rudnikom. Pored Lazara, najvei srpski velikai su bili njegovi zetovi Vuk Brankovi,gospodar Kosova i Skoplja i ura Bali u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojimlikovima, to je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao nidovoljno moi, ni dovoljno vremena da ih potini, i na taj nain, moda ujedini srpskudravu. Sve njegove dravotvorne napore zaustavili su Turci.

Na Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset godina posle Marike bitke.Tada su ih na Dubravnici kod Paraina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su Turcizauzeli Ni (1386), ali ih je Lazar saekao i suzbio kod Plonika. irenje Osmanskedrave i sve ei turski upadi upozorili[1] su kneza Lazara da se neminovno pribliavavreme odlune bitke.

Bitka se dugo i paljivo pripremala na obe strane. Koliki znaaj su joj dali i Srbi i Tucividi se po tome to su vojske predvodili sami vladari. Za poprite su odredili kosovskuravnicu. Boj je zapoeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna ponovom kalendaru). Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobilenegde blizu sastava Laba i Sitnice. U poetku su Srbi imali vidnog uspeha.

Vuk Brankovi, koji je zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovogsina Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojioplemi Milo, koji se prema predanju prezivao Obili, i krenuo u turski tabor da ubijesultana Murata i rei bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kakohoe da se preda. Kada su ga priveli, istrgao je ma i zario ga u sultana.

Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snaao njegov drugi sin Bajazit.Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio je Jakuba kao moguegpretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, uinio odluni juri i preokrenuosituaciju na bojitu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Meu retkimplemiima koji su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vukovi i Vuk Brankovi. Narodnopredanje je potonjeg osudilo za izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde u


11/11

izvorima, docniji potezi Vuka Brankovia i njegovih sinova govore da se tradicija ne bismela olako odbaciti.

Smrt sultana Murata i injenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbiizali iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hriansku pobedu. Ipak, posledice bitke

su bile porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske.Pogibijom kneza Lazara, koji je jedini pokuavao da zaustavi proces raspadanja srpskedrave, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja moda nikadanee biti rasvetljen zbog oskudnosti i neusaglaenosti savremenih izvora i brzo stvorenelegende koju su ve u XV veku podlegli potonji hroniari. Kakav god da je bio, predanjega je prihvatilo kao poraz, to je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljeneslobode, grevite borbe za poslednje ostatke drave i poetka nepreglednog nizabeznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova kljuna bitka okrenula njenistorijski razvitak u drugom pravcu.

Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog prerasle su u legendu koju je narodnatradicija sudbinski vezala za srpskog oveka razvivi kolektivno oseanje odgovornosti iuzdignuvi ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnomborbom.

Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvukao osnovnog nosioca, esto bila jedini element svesti zajednitva, obeleje pripadnostijednom narodu dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol otpora tuoj religijii kulturi, koje su se uporno i sistematski trudile da Srbe potine, progutaju i pretope, presvega duhovno, unitavajui sve to bi ih podsealo na njihovu postojbinu i nacionalniidentitet.

Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio toliko vrsto usaen u narodnu svest, da jepostao osnovno i trajno obeleje jednog mentaliteta, i kako se pokazalo, neugasivonadahnue, strahovit unutranji naboj u svim oslobodilakim pokretima, ustancima iratovima, naroito u XIV i XV veku.

izvorwww.rodoslovlje.com
http://www.rodoslovlje.com/http://www.rodoslovlje.com/

doseljavanje srba na balkan i prva drava

Documents